Владимир Ягличич. Смысл стены

Я у стены выпытывал намеками и прямо,

зачем она стоит здесь, пытал и то, и это,

нетронутою высью молчала та упрямо,

так, словно сущность тверди не подлежит ответу.

 

Кто и с каким мерилом воздвиг ее, откуда

она здесь разместилась, как некий высший суд, -

хвалою не гордилась, не сторонилась худа

стена, как будто исстари, сама восстала тут.

 

А я грозил, что лестницу ей обопру на плечи,

вскарабкаюсь и сверху увижу, что за нею.

Когда б могла, сказала: "Опять ты, человече?

Что мне твои вопросы - я зря не пламенею".

 

Её долбил резцом я, бил молотком и дрелью,

у твердой подоплеки искал её порожность,

дабы увидеть мир, невиданный доселе,

но не успел найти я в её укладе ложность.

 

Её ли ненавижу, её ли властен силе?

От хрупкости моей прибавилось твердыне?

Но как найти ворота в стене, окошко или

хотя б намек на выход, ненайденный доныне?

 

Китайской вижу стену иль Вавилонской башней?

От слабости своей считаю мощью ратной?

Жду, чтоб она спросила о дерзости всегдашней

и что стою пред нею и не иду обратно.

 

То греков ли постройка иль древних римлян терма,

храм раннехристианский иль реннесанс, барокко?

Иль небоскреб вознесся, железный стиль модерна,

и фарами над миром сверкает страж высокий.

 

Как я очнулся здесь? Не здесь мой дом, мой город,

здесь делает всё худшим меня, чем был я сроду.

Невесть какому миру - долбить, что он расколот,

иль от стены снять лагерь, ей уступить в угоду?

 

Меня всё тот же взгляд с утра на стену будит,

хоть не могила это, не благодатный храм.

Быть может, до меня её воздвигли люди,

а может быть, кто знает, её воздвиг я сам.

 

Как будто крику сверху здесь суждено пролиться, -

пред тишиною страшной я зажимаю уши.

В гостях у ней кто ныне, какие правят лица?

Я, может, стену строил, но как её порушить?

 

Но если существует: прочна и поднебесна,

как мир между мирами, меж странами - держава, -

тогда не только быть высокой эта бездна,

но то, что меня держит пред ней – имеют право.

 

Со стороны невыгодной, богат гордыней разной,

стене я смирной ведом, взыскуя лучшей доли,

злокозненный и мерзкий, стяжатель безобразный,

стяжаньями своими извечно недоволен.

 

Она дает ли цель мне иль придает стыдобы,

что жизнь моя до взлета на эти камни пала?

А если б стену одолел, не чтя её особо,

тогда презрел бы, что стена когда-либо стояла.

Смисао зида

 

Питао сам тај зид, зашто је овде, дуго сам питао,

постављао сам питања, дуго, те ово, те оно,

и зид је стално ћутао висином својом читавом,

ко непробојно биће непомерању склоно.

 

Питах ко га је градио, којим мерама, откуда

настанио се овде, ко нека судња преграда,

није се гордио похвалама, нит се бранио од покуда,

ко да је никао сам од себе, и стоји одвајкада.

 

Претих, донећу стубе, и да ћу се попети,

да погледам одозго шта крије с друге стране.

Да хоће ишта рећи, можда би: "Опет ти?"

али се суздражава да ненадно не плане.

 

Ја сам га куцкао длетом, лупкарао чекићем

да осетим порозност његове чврсте грађе.

Да се провучем, па да угледам свет невиђен,

ал слабо место нисам успевао да нађем.

 

Мрзим га, ил се дивим несавладивој сили?

Нешто је тврђе у њему од моје крхкости меке.

Да нема неких врата, неких прозора, или

о излазу далеком бар наговести неке?

 

Је ли то Кинески зид, ил Вавилонска кула?

Можда га непрелазним са своје слабости сматрам?

Чекам да пита чему моја дрскост и хула -

зашто сам стао пред њега, и да одбијем натраг.

 

Можда је римске градње, или грчкога кова,

хришћанска задужбина, бароко, ренесанса?

Ил небодер високи, модерна зграда нова -

стража над световима што фаровима пламса.

 

Како сам доспео овде? Овде није мој дом,

мој град, улица моја, ту све ме чини горим

него што сам одиста. У свету ко зна ком,

да се предам, ил можда пред њим се улогорим?

 

Свакога јутра поглед на зид ме исти буди,

а није ни гробница, ни освештани храм.

Можда су га преда мном подигли други људи,

а можда сам га, ко зна, подигао и сам?

 

Као да ће крик неки одозго да се проспе,

пред том тишином страшном, сам, затискујем уши.

Ко њиме сад газдује, и какве прима госте?

Градио сам га, можда, ал како да га срушим?

 

Јер ако већ постоји, тако висок и поднебан,

међ световима свет, мећ државама држава,

значи не само да је високом мером потребан,

него да ме и с правом пред собом задржава.

 

Зна моје лоше стране, да нисам ко он миран,

врпољим се и тражим где је судбина боља,

да сам завидник, рђа, освајач безобзиран,

својим освајањима никада задовољан.

 

Да ли ми даје циљ, и тера ме на стид

да сам и пре винућа посрнуо и пао?

А да га пређем, можда презрео бих и зид,

и чињеницу да је икада постојао.

Александр Скрябин, поэтический перевод, 2016

Сертификат Поэзия.ру: серия 771 № 124134 от 10.12.2016

1 | 2 | 1150 | 16.04.2024. 10:35:38

Произведение оценили (+): ["Владимир Корман"]

Произведение оценили (-): []