Милану Дашичу

У истока Саны – только шум, как дома,
в зыби хрупки скалы, вечность у разлома.

В шуме различима вся гора глухая,
но не колыхнется, в глубину ныряя.

Чистый ключ сроднился с камнем невеликим –
ласточка, нальешь здесь клюв ты новым кликам!

В полусне водица, скрыта шаткой тенью,
здесь своё запомни ты происхожденье.

Понеси отсюда всплесков вышиванье
и поведай людям всё о выживанье.

Церковь, стань соборной на холме прибрежном,
дай приют бездомным, напои надежду.

С долей нашей кожи, ветка над криницей,
ширь межу того, что век не растворится.

Врело

          Милану Дашићу

На врелу је Сане само шум на своме,
још векују стене, а ко да се ломе.

Сва се гора глуха у том шуму чује -
стоји а ко да се у воду сручује.

Извор чист и питак са каменом срасто -
ту ћеш кликтајима налити кљун, ласто!

Полусвесна, као корак којим одо,
ту ћеш се порекла досетити, водо.

Ево где ћеш овом народу дотећи
и све жуборима о опстанку рећи.

Црквице на брегу, скупљај паству. Ту ће
бескућни, уз шумор реке, да се скуће.

Гранчице над водом, с дроњама нам коже -
шири међу шта се губити не може.