Косово. Константин Јеремејев.

Перевод с русского Владимира Јагличича,

 

Мелахолична, сивуљаста киша

укида бол и ко да лечи ране.

Ал то лечења чудно је са стране -

не очекујеш да муку утиша.

Она оживи сред живих уз стих –

звуче акорди надошли од чуда

тако осећаш царство мртвих свуда,

а издајнички свет је тако тих.

 

Са годинама страх ветри у нама,

једном ће срећа постићи и живе,

ал горки укус нагореле шљиве

још се мрзне на његовим уснама.

 

Ал ево сасвим сам у свету још је.

Непријатељи срушише и храм.

Непотребан је овде, тако сам,

невољен и опустошен:

Од ближњих никог, сем мртвих дедова,

свет осећања расцепљен по грби.

А он - што јесте - још је млад, још Србин,

и Отаџбина још јеца његова.

--------------------------------

Косово. Константин Еремеев. 

Меланхоличный, серый дождь

снимает боль и лечит раны.

Но тем лечение и странно,

что этой муки снова ждёшь.

Она живее всех живых –

звучат так явственно аккорды,

так ощутимо царство мёртвых,

и мир предательский так тих.

 

С годами выветрится страх.

Когда-то станет он счастливым,

но привкус выгоревшей сливы

застынет на его губах.

 

И вот теперь совсем один,

и храм его врагом разрушен,

и сам он здесь уже не нужен, –

и не любим, и нелюдим:

из близких нету никого,

Мир в ощущениях расколот,

А он, как есть – и серб и молод,

и плачет Родина его.