Певица. Благодарность. Владимир Ягличич, Сербия.

Дата: 03-09-2013 | 11:14:04

Певица на шумадийской свадьбе

Грудь огромна, зад огромен,
и огромен алый рот –
с нами был Создатель скромен,
ей отсыпал от щедрот.

Киснет лирик по соседству,
губы тонкие жуя –
в этой склонности к эстетству
нездоровье вижу я.

Голос рвётся из колонок,
завлекая и дразня:
„Так ли ты, милёнок, ловок,
чтоб забраться на меня?“

Томно петь она не может
и, вообще, поёт не в тон,
но как задом вертит, боже,
как сжимает микрофон!

С нею, заячьи душонки,
не бывать вам никогда!
Пусть черты ее не тонки,
всё равно, она – звезда!

Растревожив царство сонных,
жарит солнца золотей.
Не один в штанах подсолнух
потянулся втайне к ней.
.
А её зрачки по кругу
обстреляли весь шатёр.
Бабы злятся на „подлюку“,
мужики отводят взор.

Ей смешны все эти муки:
Что за станция, народ?
Эй, кому б отдаться в руки?
Всё никто не подберёт...

Но сидим мы, как на тризне,
хоть готов любой из нас,
не чинясь, отдать полжизни,
чтобы с ней – хотя бы раз.

_ _ _


Благодарность

Быть может, он и не был с нами нежен,
тот давний мир, но все же нас любил,
и был январь красив и белоснежен,
и росчерк птиц над рощей легкокрыл.

Он отдавал последнее с любовью
в своей почти библейской нищете
и нашу плоть питал своею кровью,
и укрывал, чем было, в темноте.

Под грудой истин мы позабываем
заметы благодарные оставить
за тёплый сон и жаренный желток .

...Все радости земли даются раем,
и так ли поздних истин смысл глубок,
что только их достойна наша память?



Певаљка

Са шумадијске свадбе

Сисата, гузата, с великим устима -
у њих би ући вредело!
Бог закиде на нама свима,
ал на њој није штедео.

Нећу схватити оне песнике
што мрзе пучка славља.
Естетике и поетике
израз су лошег здравља.

Пробија разглас бубне опне.
њен глас. А иза гласа:
„Ко би да се на мене попне,
тај мора бити даса!“

Она не зна да пева оде,
не стрефи сваки тон,
ал како само меша, Господе,
и стеже микрофон!

Та неће бити ваша никада,
јер су вам срца зечеви!
Расуте косе, ружњикава,
она је звезда вечери!

Што си се крио, мој мишићу?
Смлеће те њени покрети!
Она је сунце у минићу,
мушкарци сунцокрети.

Кад зене шатром прошарају,
ко не би с њом да згреши?
Жене је мрзе, оговарају,
она се, у инат, смеши.

Научила је све вештине,
прошла је штајге, возове...
Она ће доћи, позовеш ли је -
ал нико да је позове.

Сви су се за сто укопали
ко да их шину гром,
а пола би живота дали
за једну ноћ са њом.

_ _ _


Захвалност

Можда нас нису довољно волели,
али је, ипак, и милости било,
и јануар је знао да обели,
и да, над крошњом, оцрта се крило.
И нуткали су и чег нема, јесу,
из сиромаштва и библијског скоро,
да се разграна крв по овом месу,
и, што заноћи, избуди се, зором.

Тражимо правду, а милости треба
за стасавање, љубљење, рашћење,
за свако јаје пржено на око...
...сваки је осмех земљи говор неба
и немам речи што тако дубоко
сегну за нечим што је за памћење.

Никита, здравствуйте.
Замечательное перетекание стихов из сербского языка в русский язык. Спасибо Вам за обращение к поэзии Владимира Ягличича.