В.Ягличич. "Альбом". "Ночью чую неизменно...". "В лесу"

Следуя уже сложившейся на сайте традиции, занялся переводами из В.Ягличича (а он, кстати, начал переводить меня...).

Итак, три перевода с сербского.

Владимир Ягличич.
Альбом

Желтеют лица из альбома,
Со старых снимков, из-под спуда.
Былого тени вижу всюду,
Они в душе моей как дома.

Угасших углей звук знакомый –
Людей далёких зов оттуда…
Не мёртв, не жив тут всякий, будто
Цветок бумажный, невесомый.

Хмельны, прекрасны иль усталы,
В очах молчанье затаили…
Молчанье – разве это мало?

Как мне признаться им и свету,
Как мне постичь, что люди – были,
Когда-то были, нынче – нету?


Оригинал:
Владимир Јагличић.
Албум

Фотографије у албуму.
Жути картони. Повијени.
Далеких људи лик, у сени,
преломљен одраз, у мом уму.

Цврчи мир ко кад гасиш ћумур:
ил би то штогод рекли мени –
смрти, живота поштеђени
као вештачки цвет на хуму.

Пијани, срећни ил смркнути,
они су ћутња у очима.
Је ли то мало – кад се ћути?

Гледајући их, нисам спреман
признати себи, свету, њима,
да беху живи, да их нема.

---------------------------------------------

В.Ягличич.

* * *

Ночью чую неизменно:
Мир наш сгинет непременно.

Жажду увидать во сне я
Бытие, что почестнее,

То, где небо сине-сине,
Где бы жил я без унынья,

Где бродил бы большаками,
Балагурил с мужиками

И провёл бы дней остаток,
Наблюдая жизнь хохлаток.


Оригинал:
Владимир Јагличић.
* * *

Ја често сањам пред зору
да је свет наш на умору

и чекам да се засније
неко живљење часније,

у којем је још могуће
не осећати клонуће,

већ скитати сокацима,
причати са сељацима,

и да се живот потроши
где су пронеле кокоши.

---------------------------------------------

Владимир Ягличич.
В лесу

Гулять по лесу. Видеть лето
В его одежде величавой.
Недолго длится время света:
Его поглотит мрак стоглавый.

Идти всё дальше - то дубравой,
То рощей. Слышен дятел где-то…
Босой пятою надо, право,
Ласкать, голубить землю эту.

Грибам осенний дождик снится.
И сами скрыты мы покуда,
До часу сбора нам таиться.

Не зная часу, всё же выйдем…
Куда идти нам? и откуда?
И исчезает всё, что видим.

Оригинал:
Владимир Јагличић.
У шуми

Скитати шумом. Док још лето
не скида своје зрачне хаље.
У предвечерје. Када светлост
гутају, споро, тамне раље.

Нипошто стати. Само даље,
док бучно детлић ради длетом.
Није ли време стидне маље
земље љубити голом петом?

Печурка негде кишу сања.
Сами смо себи тако скрити
све док не куцне тренут брања.

Ка нестајућем ићи сјају.
Времену рачун изгубити
међу стварима што нестају.

Сергей Шоргин, поэтический перевод, 2013

Сертификат Поэзия.ру: серия 1075 № 97451 от 01.02.2013

0 | 0 | 1395 | 19.04.2024. 18:20:08

Произведение оценили (+): []

Произведение оценили (-): []