Vladimir Jaglicic, Стихи Вячеслава Куприянова на сербском

Вjачеслав Куприjанов

* * *

Епидемија
слободе:

Најопаснији
носиоци бакцила -
људи
који љубав
одболеше.

Сутон сујете

Сваку ноћ
мртвац
придиже гробљанску плочу
да провери на опип:

није ли збрисано
име на камену?

* * *

Древност
кану у вечност
средњевековље
заокружи се
цу-
ри
но-
во
вре-
ме

Огласи

Сутра
у свим биоскопима
олујно време
могуће муње

У 13.00
по локалној прогнози
огласиће се
шушањ лишћа

На првом програму
телевизије у боји
приказаћемо
лањски снег

На многобројне
молбе читалаца
у свим вечерњим листовима
објављујемо
таблицу множења.


Језеро у горама

Тектонски расед
Одједном отворен бездан за поглед
Али све испуни најчистија вода
У њој се не умара одражавати небо
Можда у нади да спере звезде
Можда ту оно и лови звезде
Недоста само купачица
Иако њој би овде било зима
Можда би циктала од свежине
Можда би се ужаснула дубине
Као што би се ужаснута затекла
безданом провалијом сећања мог
где већ је толико воде протекло
а она тамо сама
мноме безнадно заборављена
мада ње ради само
тамо се небо одражава, још.




Блискост

Како одредити растојање међ нама
премерити корацима
ликовима који између нас пролазе
узбибаним душама

Колико путује писмо
од мене к теби
док стојимо
дишемо издвојито

Ма колико трајала блискост
сву вечност дугу -
растанак је
мера љубави свих

И чекам твоје речи
а не знам са које ивице
устати - да ли ближе срцу
ил дати срцу простора више
да те заклоним од ветра
или пустити ветру
да његов занос
помеша са заносима твојим

И како постојати пред лицем сунца -
како задржати наше сени
које ноћ слиће
у једно
ма с ким да нас је
затекла.


Сигисмунду Кржижановском

Над кубатуром здања тешких, сивих
трагом, где трамвај пролази кроз крај,
трамвај пун бића неких полуживих
с картом путника из хада у рај;

Над Аустралијом, морском пеном плавом,
над Курфирстандом берлинским гле, лети,
овлаш над свешћу и над заборавом
у једном правцу, ка местима светим;

над копренама манија и страсти,
понад похлепе датумских нехата,
над искром нових буна и пропасти,
над мрешном мрежом свих координата;

Над страницама успомена, муза
те будућности коју смо живели,
пролетело је јато аплауза
да ум од мисли никад не одели.

Интерпункција знак док га мамуза
над океаном писаћега стола,
пролетело је јато аплауза
не нашавши ни кривца, ни утола.

Ода компјутеру

Од празне бриге исцели,
кроз прозор твој да пролетим:
Компјутеру! Удели
мени још мало памети!

Да тајне речи спасим
и магичне бројеве,
да глава усагласи
с дозом смисла све бојеве.

С чистим умом у вези
усмери строфе дуге,
код васељене прежи
у кошуљицу дуге.

Род генија без рува,
не мутнеж далек смислу,
подржи! И сачувај
сне моје на свом диску.

Кад ме са земље свали
чин зачет у повоју,
компјутеру, не жали,
изгуби тугу моју.


* * *

Када се душа отргне од тела
усхит је згоди: најзад није тесно!
Одједном, сврху тражећи тог дела,
у страху схвата: све је бестелесно...

И немаш где да обазреш се, нити
да схватиш да је - прах све што је било,
то што је њу на рукама носило
не дајући јој у себе се скрити,

то што се каткад у дрхтају прене,
у чему душе, каткад, беше мало,
што - смртно - тек се бесмртности дало
и веровало: надживеће мене...

И ево, лети, не знајући: шта сам?
Сред живих нема више места њој а
међ просторима мртвог неспокоја
већ друге душе осећа се траса.


ZMIJA

Ni korena nema
da bi ostala
ni krila nema
da odleti

Ne`urno
pu-
zi
iz srca
u srce

^AS MUZI^KOG

Moramo za sve one
{to `iveli su pre nas
i pevati i smejati se i plakati

Moramo zagrmeti
za zanemele trube angelske
moramo jeknuti
za i{~upane jezike
zvonara

Moramo zdomiti
okean
koji se u nas stropo{tava
kao u vrelo

Oslu{nite:
kako je tiho -
Mocart
nikada ne}e ~uti
za [opena

+ + +

^arobne tice
ple{u sa ki{om

jedne - kao princeze na gra{ku
vrte se sred razletelih kapi

druge kao na `icu
poku{avaju zasesti
na kosu liniju ki{e

ima i onih
koje glavolomno
nasr}u na se~ivo muwe
i proni~u
nebeski svod

te su umnice
ki{a ih se}a
na krlet

RUSIJIN SAN

Rusija spava u hladnoj rosi
i sawa
da je postala Amerika -
weni brbqivci - kongresmeni
wene len~uge - nezaposleni
weni huligani - gangsteri
weni pijanci - narkomani
weni trgovci - biznismeni
weni Rusi - crnci
i vreme je da se leti na Mesec

Rusija se budi u hladnom znoju
sve je kao pre na svom mestu
brbqivci kao brbqivci
len~uge kao len~uge
huligani kao huligani
Rusi kao Rusi
treba se samo prizemqiti u dodeqenom kutku

i Rusija opet pada u san
i u woj se budi ruska ideja -
kao, Amerika spava i sawa
da je postala - Rusija

PUT @IVOTA

Po osun~anoj {umi, svega li{en,
kad {eta{, kao ispred veka, sporo,
i pti~joj pla{wi ne veruje{ vi{e,
budu}i da je sve istinski skoro -

pomisli da ~ak na jug, katkad, dospe
kapriciozno dete - svilen lahor,
seti se one slu~ajnice gospe
kojoj je "mo`da" re}i tako lako,

i nestati, i oluju oholo
dovesti kao niz oblaka redom,
i zalediti sva stabla okolo,
i zagrnuti reku lomnim ledom.

Sa {umom svetlom kad te korak spaja,
ostani sre}an {to put nema kraja.

1969.

+ + +

Bezdano sunce u jutarwem dimu,
i zra~nija visina od kristala.
Sad pla{tanica za no}nu intimu
ve} u pervaze svetiqki je stala.

Probudilo je zrewe svaku travku,
daju}i hrane gladnom umu leta.
Sa vama skupa primam dan ko javku:
jutro je - na{e bliskosti po~etak,

a ne no} kada mrak sva lica mewa,
a nebo je, zbog tmine, van dohvata.
Mi zrak ~ekamo - znak preobra`ewa.

Neka misao slo`i se za zorom -
sjaj prelomiti, deliti svet skoro:
besmrtnost nam je na ceo dan data!

1970.

ROSTOV VELIKI

Kako su mogli, zidovi su ovi
sa~uvali nas od hordi olo{a.
I pomogo{e kupole i snovi
kad gora doba smenila su lo{a.

Tu traje zamah drevne energije,
mnogih sunaca vekoviti naboj:
silina koju starac je Sergije
ulio vojsci Dimitrija, slaboj.

Leti kupola sa tlom, izvan uma,
plove nebesa pod zvezdanom vodom
i, ko masla~ke {to sa~uva {uma,
od razlaza nas ~uvaju sa sobom.

Sa zaboravom u sporu nemilom,
graditeq biva nadmo}an nad silom.

1977.

+ + +

Pirka nad morem drevnoga Homera,
i nije pala, ~ini se, jo{, Troja,
al u Danteov Had }e na{a era
il negde uvis. Postaje i moja
ta Pu{kinova jesen: opet tu je,
i list se vije pred sumornim Blokom,
i u zvezdama nedre se oluje,
`uri kob da se zamisli duboko,
dok nema bure, dok nad kejom celim
ptice ne {tede frule u idili,
i devojkama, sre}nim i veselim
svi uzdasi su davno dojadili...

+ + +

Izgreja sunce nad na{om pustiwom.
Gle kako zraci raseja{e mo}i!
Ali se sunce umorno spustilo:
sad lak{e `ivi u paklenoj no}i.

Jer svikli smo se na taban mesijin
(trag mu u danu izgubqenom svakom),
o, sahranite sunce u Rusiji,
tu }e mu biti {iroko nad rakom.

Pusti nas, zemqo, zvezde naselimo,
da u~vrstimo `ivot nalik truwu.
[to pohlepnije tu zemqu delimo,
nepovratnije ulazimo u wu.

Daqine puste, san je na{ pustiji..
Usahnu ~ak i sjaj hramova ne`an.
O, sahranite zemqu u Rusiji,
tu }e joj biti prostraniji le`aj,

ovde, na mestu pustom i visokom,
gde sjaj se osmeli ~istotu da sprema,
me|u zapadom i me|u istokom
gde ni istoka ni zapada nema.






ZMIJA

Ni korena nema
da bi ostala
ni krila nema
da odleti

Ne`urno
pu-
zi
iz srca
u srce

^AS MUZI^KOG

Moramo za sve one
{to `iveli su pre nas
i pevati i smejati se i plakati

Moramo zagrmeti
za zanemele trube angelske
moramo jeknuti
za i{~upane jezike
zvonara

Moramo zdomiti
okean
koji se u nas stropo{tava
kao u vrelo

Oslu{nite:
kako je tiho -
Mocart
nikada ne}e ~uti
za [opena

+ + +

^arobne tice
ple{u sa ki{om

jedne - kao princeze na gra{ku
vrte se sred razletelih kapi

druge kao na `icu
poku{avaju zasesti
na kosu liniju ki{e

ima i onih
koje glavolomno
nasr}u na se~ivo muwe
i proni~u
nebeski svod

te su umnice
ki{a ih se}a
na krlet

RUSIJIN SAN

Rusija spava u hladnoj rosi
i sawa
da je postala Amerika -
weni brbqivci - kongresmeni
wene len~uge - nezaposleni
weni huligani - gangsteri
weni pijanci - narkomani
weni trgovci - biznismeni
weni Rusi - crnci
i vreme je da se leti na Mesec

Rusija se budi u hladnom znoju
sve je kao pre na svom mestu
brbqivci kao brbqivci
len~uge kao len~uge
huligani kao huligani
Rusi kao Rusi
treba se samo prizemqiti u dodeqenom kutku

i Rusija opet pada u san
i u woj se budi ruska ideja -
kao, Amerika spava i sawa
da je postala - Rusija

PUT @IVOTA

Po osun~anoj {umi, svega li{en,
kad {eta{, kao ispred veka, sporo,
i pti~joj pla{wi ne veruje{ vi{e,
budu}i da je sve istinski skoro -

pomisli da ~ak na jug, katkad, dospe
kapriciozno dete - svilen lahor,
seti se one slu~ajnice gospe
kojoj je "mo`da" re}i tako lako,

i nestati, i oluju oholo
dovesti kao niz oblaka redom,
i zalediti sva stabla okolo,
i zagrnuti reku lomnim ledom.

Sa {umom svetlom kad te korak spaja,
ostani sre}an {to put nema kraja.

1969.

+ + +

Bezdano sunce u jutarwem dimu,
i zra~nija visina od kristala.
Sad pla{tanica za no}nu intimu
ve} u pervaze svetiqki je stala.

Probudilo je zrewe svaku travku,
daju}i hrane gladnom umu leta.
Sa vama skupa primam dan ko javku:
jutro je - na{e bliskosti po~etak,

a ne no} kada mrak sva lica mewa,
a nebo je, zbog tmine, van dohvata.
Mi zrak ~ekamo - znak preobra`ewa.

Neka misao slo`i se za zorom -
sjaj prelomiti, deliti svet skoro:
besmrtnost nam je na ceo dan data!

1970.

ROSTOV VELIKI

Kako su mogli, zidovi su ovi
sa~uvali nas od hordi olo{a.
I pomogo{e kupole i snovi
kad gora doba smenila su lo{a.

Tu traje zamah drevne energije,
mnogih sunaca vekoviti naboj:
silina koju starac je Sergije
ulio vojsci Dimitrija, slaboj.

Leti kupola sa tlom, izvan uma,
plove nebesa pod zvezdanom vodom
i, ko masla~ke {to sa~uva {uma,
od razlaza nas ~uvaju sa sobom.

Sa zaboravom u sporu nemilom,
graditeq biva nadmo}an nad silom.

1977.

+ + +

Pirka nad morem drevnoga Homera,
i nije pala, ~ini se, jo{, Troja,
al u Danteov Had }e na{a era
il negde uvis. Postaje i moja
ta Pu{kinova jesen: opet tu je,
i list se vije pred sumornim Blokom,
i u zvezdama nedre se oluje,
`uri kob da se zamisli duboko,
dok nema bure, dok nad kejom celim
ptice ne {tede frule u idili,
i devojkama, sre}nim i veselim
svi uzdasi su davno dojadili...

+ + +

Izgreja sunce nad na{om pustiwom.
Gle kako zraci raseja{e mo}i!
Ali se sunce umorno spustilo:
sad lak{e `ivi u paklenoj no}i.

Jer svikli smo se na taban mesijin
(trag mu u danu izgubqenom svakom),
o, sahranite sunce u Rusiji,
tu }e mu biti {iroko nad rakom.

Pusti nas, zemqo, zvezde naselimo,
da u~vrstimo `ivot nalik truwu.
[to pohlepnije tu zemqu delimo,
nepovratnije ulazimo u wu.

Daqine puste, san je na{ pustiji..
Usahnu ~ak i sjaj hramova ne`an.
O, sahranite zemqu u Rusiji,
tu }e joj biti prostraniji le`aj,

ovde, na mestu pustom i visokom,
gde sjaj se osmeli ~istotu da sprema,
me|u zapadom i me|u istokom
gde ni istoka ni zapada nema.


перевел с русского
Владимир Јагличич, город Крагујевац, Сербија

У произведения нет ни одного комментария, вы можете стать первым!