Переводы на сербский Веры Хорват

Вjaчеслав Куприjaнов


ПОЕТСКИ КЛИП 1


Ветар ветар бели снег
блок слуша музику револуције
у жутој јакни црвен као марсељеза
из смета се појављује лепи
стодвадесетдвогодишњи мајаковски
усусрет небо
скида шешир пред њим
из дубине векова
излази пијани барков
скида старе панталоне
па у шешир
барков са мајаковским
стоје готово раме уз раме
блок пева гласом
скројеним од сомота панталона мајаковског
распалићемо светски пожар
мајаковски и барков без панталона
спаљују библиотеку блока
блок пева
не стоји човек на ногама
пева барков
ствар је у шеширу


ПОЕТСКИ КЛИП 2

Маркс преодевен у бетовена
свира апасионату
лењин повезаних образа
зачарано слуша кличе
нека одртавела сподоба
из смета у жутој јакни
помаља се… летњи мајаковски
у ужасу узвикује
лењин !!! је жив !!!
после смрти стојимо
скоро раме уз раме
он на «л» а ја на «м»
испод клавира излази јесењин
у кожним рукавицама пева
за мене ни лењин није икона
из смета под клавиром
појављују се грабљиве звери
са црвеним заставама
бацају заставе и транспаренте
бацају се на јесењина
јесењин покушава да пева
нашу мању браћу
никада није био по глави
звери јесењина бију по глави
из лепог мајаковског појављује се
изгужвани пастернак
пастернак пева не својим гласом
сам сам све тоне
из мумије лењина појављује се
налик инсекту из личинке
мумија друга стаљина
она пева гласом маркса и бетовена
ја друге писце неимам



ПОЕТСКИ КЛИП 3

Чује се хава нагила
музика перестројке
горбачов са тачерком слуша
јевтушенко у жутој америчкој јакни
пева појавивши се из смета
песник у брлогу више је него медвед
хор чечена под палицом кобзона
пева устај земљо огромна
из смета се појављује
човек налик лажном димитрију
александровичу пригову
у униформи милиционера
јевтушенко се у страху разбежао
чечени одлазе у планине
кобзон самоуверено пева
у томе је наша снага
пригов призива дух
капричозног гоје
где гој' да је
после смрти стојимо
скоро раме уз раме
он на «г» и ја на «г»
из брлога се помаља песник гоја
и сам ја сам – гоја
сви се у страху разбежали
гоја пева
медвед у русији је више него медвед


КЛИП 4

После смрти
сви леже
скоро
раме уз раме


ВИДЕОКЛИП ПЕТРА

Гвоздени скелет петра великог
пева гвозденим гласом
отворио сам прозор у европу
постало је немогуће загушљиво
кроз прозор у фраковима и мундирима
улазе безбројни беси
тужно припевају петру великом
сахрањују домовоја
вештицу удају
за гвозденог феликса
гвоздени феликс пева
измучићемо тешком невољом измочићемо
беси и вештице изводе стриптиз
из шињела гвозденог феликса
излази лепи мајаковски
мајаковски пева гласом
цевовода свира
на сопственој кичми
ако сте ви људи ко су онда вране
људи и вране изводе стриптиз
обнажујући се до кичми
у кичмама се изоштрава
осећај слободе личности
ликујући шљам свргава
споменик мајаковском побркавши
га са гвозденим феликсом
шљам пева енглеским гласовима
америка америка
и јуре облаци вију облаци



КЛИП ОТКРИЋА АМЕРИКЕ

Одрећи ћемо се старог света
Певају момци целе земље
Уз ову песму Х. Колумбо
По који пут већ хита
У Индију да открије Америку
После дугих сеизмичких
Колебања: земља! земља!
Виче на руском морнар
Окачен на јарболу
Иза хоризонта израња
Статуа Слободе
(предухитрили ме Французи
ужасава се комодор Колумбо)
на обалу се изручују Индијци
с полуцилиндрима мокасинама смокинзима
на челу са Ал Капонеом лично
(ипак и ту су наши
с олакшањем уздише Колумбо)
иза хоризонта израњају
знаменити небодери
(ваљано су се спремили
за светски потоп
одушевљава се Христофор)
иза хоризонта са рта Канаверел
помаља се још један
космички брод
са руским космонаутом на палуби
( ох већ ти Руси
штета што смо с њима ружно војевали
на страни Мамаја наша
Ђеновљанска коњица
нервира се Ђеновљанин Колумбо)
мафија новог света се братими
са мафијом старог света
иза хоризонта помаља се марш
опроштај Славјанке



КЛИП О ПАРТИЈИ

стаљин пева о стаљину мудром
стаљин то је лењин данас
лењин то је стаљин јуче
хор престарелих пионира припева
сута сутра не данас
улази статуа командира ђержинског
гуши пионире црвеним марамама
угушени пионири се подмлађују
постају зрели комсомолци и комсомолке
певају ко беше ништа
тај има све више и више
улази доња половина берије
пробире најзрелије комсомолке
горња половина берије пева
сав свет насиља ћемо
и срце лепотица је склоно
берија гуши зреле комсомолце
народним црвеним рубашкама
угушени комсомолци постају
слободнодишући лојални лењиновци
у хору разобличавају културу личности
обезличена биста хрушчова пева
все више и више и више
и ja посејах лободу на брегу
биста брежњева гуши бисту хрушчова
у црвеним партијским загрљајима
из баре хрушчовљевог отопљавања израња
безвремена снежна баба горбачова
пева ми створићемо ново мишљење
на мислећу ћелу пада
пијани портрет јељцина
он је гуши остацима црвеног знамена
портрет пева еј ухњем од деке лењина сам побегао
и никуд отићи нећу
потресени народ уста не отвара пева
из сенке у сенку прелећући и
црвено море и свештени бајкал




***

Изненада
нас прострели
срећа, и чини се,
нема граница телу
што потпуно предало се души.

Тада осећамо
да ваздух је плот,
и да по њему можемо да пливамо без страха
и да заронимо у дубине
са висине
сваке.

Тако и птице
прострељује срећа,
модрине им се чине тако прозрачним,
да и зеленило им се таквим привиђа,
и чини се –
граница нема узлету
и пробојно је
копно
земно

***

Време лети.
Душе древних Грка у узлету
Своју домовину виде већ
Као тачку која се гаси:
По стопама хексаметара
Успеше се најзад ка својим
Бозима и херојима. Пролећу
Мимо Лабуда, мимо
Кита (то је море!), Кентаур
(То је копно!) окреће се за њима.
Архимед
Главачке одлази у Млечни Пут, –
Еурека! – кличе и истискује
Звезде: над земљом заљубљени
Дижу поглед ка киши метеора,
Љубав им је –
Архимедова тачка ослонца.
Сократ
Уместо чаше с отровом
Држи чаше Теразија: на њима
Узвишено има превагу,
Спушта се. Мудрац
Искушава време које лети, софиста:
На којој од чаша је
Остављена милости и немилости
Ученика и књига
Земља? Време
Лети.

ЈЕСЕЊЕ ОПАСКЕ

Лишће је досадило ветру
и игра с ватром дојадила
гасну ломаче на пољима
још раније су згасле тополе
ваздух искрзан кишама
ускоро ће се капи охладити
дисање постати видљиво,
небо ће се подићи више
звезде се спустити ниже
пехар седмозвездни
нагињаће се
догод
нашу, снегом прекривену
земљу не захвати
заједно с нама свима
са нашим спољним и унутарњим светом
о којем је речено све
али нису сви
и нису све
чули



ВРЕМЕ ЗА ЉУБАВ

Ко воли, тај зна
Да љубави недостаје
Онима који воле.

Али онима који не воле,
Љубави је довољно,
Јер од оних који воле
Љубави претиче свима
Који не воле.

Боље је волети
И умножавати љубав,
Него не волети
А размножавати се –
Иначе иза времена
Када нема ко да воли,
Долази време
Кад се нема
кога волети.

После времена,
Кад немаш кога да волиш
Долази време
Кад никог никад нигде.

Време тада
Више не долази.



***

вољена
не плаши се
не, нисам се обесио
то се мој мантил
закачио за грану
на којој смо седели

вољена
не узрујавај се
нису ми одрубили главу
то моју капу
гони за тобом
јесењи ветар

љубљена
не заустављај се
нећу се утопити
просто нисам знао шта да радим
без огртача и капе –
једино с моста
па у воду

* * *

Од једног њеног пољупца,
пре него што ће умрети,
дуго се трудио да преживи,
приносио је уснама снег, пелен,
дотицао се беле коре брезе,
ноћима блудио, тражио језера
одстајала на корењу палих звезда,
умотавао се у маглу,
видао далеким путевима,
сном, у коме је била налик многим, –
дуго су га неговале друге руке,
заговарале друге усне,
прописивали му шум таласа, звек посуде,
и врло дуго се трудио да преживи,
а ипак је кроз четрдесет година умро,
не успевши да на самрти спозна
хоће ли коначно бити заједно,
или су се тек сада
заувек растали.




***

У очима јој
загонетка нека ...
Не говори ништа,
брзо одлази, нагло се
опростивши. Не воли?
Окреће се кад је већ далеко,
Воли? – али ако махне
у знак опроштаја руком, не воли?
И потом врло дуго, можда
вечност, вести неће бити. Не воли.
Сусрета неће бити. Случајно ће
заједнички познаник да сврати, нехотице
каже – очито, воли, чека
у нади. Време
истеже се увис, као камилица,
ноћи пуне месечине
без нас
се осипају,
попут латица.

***

Када те сви буду изгубили
и нико те више не буде тражио,
тада ћеш се наћи
и наћи ћеш шта да одговориш оном што пита –
где те носило –
вели пролећни ветар.

Рећи ћеш – осуло ме златним лишћем,
рећи ћеш – занеле ме птице селице,
ћапила ме сребрнаста риба.

Не говори да си сишао с пута,
о горући камен спотакао,
дуго лежао под снежном кором,
чекао да ти под њом срасту кости.

Кажи – ево ме с првом травом,
кажи – на земљу ме испустиле птице,
на обалу пљуснуло ме с одлеђеном водом.

Не говори, ако се вратиш,
да те ветар наговарао
да се не враћаш.

***

Не ходи води по љубав
Тамо у љубав играју русалке
Кад изрони – то је дивот дева
Зарониш дубље – а оно риба

Ни у шуму не иди по љубав
Тамо дријаде маме у загрљај
Ал им руке прелазе у корен
А корење одводи у земљу

Не води упролеће коло
У цвећу га и са цвећем воде
Узећете за руке са песмом
И никада те више неће пустити

Боље иди у град преко границе
Где нема ни воде ни цвећа ни шума
Тамо деве одоздо су стварно деве
А шта је одозго више није важно


ЈЕЗЕРО У ГОРЈУ

Тектонска пукотина
Одједном се погледу открива бездно
Али све је испунила најбистрија вода
У њој се неуморно одражава небо
Можда у нади да спере се од звезда
А можда оно овде и лови звезде
Недостаје само купачица
Мада би овде поприлично зебла
Можда би врискала од свежине
Можда би се уплашила од дубине
Исто онако као и кад се нађе
У безданом понору мог сећања
Камо је већ толико воде отекло
А она је тамо сама
Безнадежно заборављена
Мада се управо ње ради
Тамо још огледа небо

.
***

идем
и око мене
круже сунце и ветар дрвеће птица
певачица женик и
невеста дим из трубе пас
случајни пролазник плејаде
физичар с љубичицом једриличар са посадом и шевар

ако путем седнем
на камен крај пута
отежаће сунце ветар дрвеће ће испустити сенке
замукнуће птица певачица женик и невеста ће се венчати зачадиће
дим пас залајаће на пролазника заплакаће
плејаде физичар заборавити љубичицу једриличара понеће талас
језеро ће обрасти
шеваром
биће ми врло тешко да се подигнем

а ако легнем у траву
отићи ће под земљу
сунце и ветар дрвеће и птице нечији муж и
нечија жена
дим и пас пролазник плејаде физичар љубичица
једриличар са посадом језеро са шеварјем
тада
више нећу устати



КРУГ ЖИВОТА

Детињство машта о мудрости
Мудрост се пашти око истине
Истина жуди за срећом
Срећа тужи за маштом

Машта стреми ка нади
Нада тежи вери
Вера призива савести
Савест уверава о љубави

Љубав тражи мужевност
Мужевност иште женственост
Женственост чека материнство
Материнство о детињству пева




***

Ах није ми тако жао двадесетог
још свога века
као што ми је жао деветнаестог
све више нам туђег
када су још постојали Руси
што не продадоше још увек свој ваздух
што по воду одлазише до проруба у леду
(вода у реци беше дубља но у мору)
што част чуваше од младости
све до слања под паљбу брђана
који су такође имали своју част
а неприступачне горе оног века
беху узвишеније од гора
наших дана







ОДИСЕЈЕВА ПЕСМА

Када ми лађа пристане уз жало,
Заједно самном на обалу ће сићи песма,
Раније је слушало само море,
Где је супарничила с зовом сирена.
У њој ће бити само влажних гласних звукова,
Који овако звуче у бледоме преводу
Са језика луталаштва на језик пристаништа:

Волим те храпавим криком морских галебова,
Кликтајем орлова што лете на мирис Прометејеве јетре,
Хиљадоликим ћутањем морске корњаче,
Писком уљешуре који би да рев буде,
Пантомимом, испуњеном пипцима октопода,
Од које све алге морске у ужасу се костреше.

Волим те свим својим телом што је из мора изишло,
Свим рекама му, притокама Амазона и Мисисипија,
Свим пустињама, умишљеним да су мора,
Чујеш како се њихов песак пресипа по мом пресахлом грлу.

Волим те сви срцем, плућима и кичменом мождином,
Волим те земљином кором и озвезданим небом,
Падом водопада и глаголским спрегнућем,
Волим те продирањем Хуна у Европу,
Столетним ратом и татаро-монголским јармом,
Устанком Спартака и Великим сеобама народа,
Александријским стубом и косим торњем у Пизи
И тежњом Голфске струје да згреје Северни пол.

Волим те словом закона и законом привлачења
И осудом на смртну казну,
И смртном казном кроз вечито пропадање
У твој бездани Бермудски троугао.













ТЕЛЕСУЖЊИ

о та бића што што испуњавају телевизор
она за вас што све већ телевидесте
свагда спремају нешто неминовно невероватно
што се и крије у њиховом вазда спољашњем изгледу
у осмејцима отвореним сваком виртуалном ветру
у злослутним им казивањима и предсказањима
у несносном им врћењу око земљине кугле
у бивству инобивству на телал-таласу етра
они извештавају о ерупцијама вулкана
као да су га сами нагнали да изригује лаву
они тако говоре о обарању влада
као да су сами припремали заверу
они вам пуне очи они вам пуне уши
о како само пате због тога што не миришу
закрчују вам станове отпацима свежих новости
никада неће сићи с уског вам хоризонта
неће се забити у рупе и неће свити гнезда
иза граница вашег лакомог погледа
улазиће у њега уз буку певање аплауз
као што у море улазе и излазе из њега
хтонска бића што море преобраћају у блато
приказаће вам своје нерањиве оклопе
неизрециве костиме бојеве мундире сигурносне скафандре
продреће у ваш простор у заштитној униформи
у капи невидимки с невидљивим сточићем што се поставља сам
нахраниће вас шареном прекоморском трулежи
загрејаће вас понадати поплашити
стаће испред вас поверљиво обнажени
за право да буду укључени у ваше пролазно постојање
о како пате због тога што их не додирујете
неће отићи од вас ни када постану скелети
правиће вам зазубице чак и кад у фалангама прстију
буду држали своје драгоцене лобање
потпуно уверени да ћете их надживети
јер ви вечно очекујете да вам они још нешто прикажу











***

У сиви дан
угледао сам усред облака
задивљујуће модар
прамен неба –

о та дисперзија светлости!
о спектрална анализо!
о моја осетљива мрежњачо!
о чепићи и штапићи, одговорни
за пријем боје!
о још неизбледело
сочиво мога ока!
о очни нерве!
сива твари!

о нежни делићу коре великог мозга
што си у себе блажено сместио
прамичак сињег неба!

о запањујућа сигурности
у могућност да пренесеш
све то
дискретним речима





СИРОТИ СИРОМАШНИ…

Сироти сиромашни, јер
никада неће постати богати,
јер то противречи
самој природи речника,
из кога реч да извучеш не можеш
и реч сиромашан никад неће заменити
реч богат. (Мада сиромашни
могу имати богату
уобразиљу, а богати –
сиромашну, зато их и хране
фантоми рекламе.) Али реч – богат,
осим у свему осталом, богата је
нијансама, тако да се чак може рећи –
сироти богати, јер не разумеју их баш сви,
особито са свим нијансама,
а ко их и разуме, не воли их баш увек,
а то је већ манифестовање сиромаштва,
јер сиромашнима много тога недостаје,
између осталог и љубав, зато се
са сиромаштвом треба борити, макар
и стога, да сиротим богатим
преостане више љубави.
Могуће је да је све ово могуће
само у демократском друштву,
то јест у друштву свеопште хармоније.

Вячеслав Куприянов, 2008

Сертификат Поэзия.ру: серия 1109 № 65360 от 24.10.2008

0 | 0 | 1940 | 18.12.2024. 22:12:02

Произведение оценили (+): []

Произведение оценили (-): []