Владимир Ягличич. Чёрствая почва

Лиляне Нектариевич

 

Поздно я понял, как мало
в ней притворства земного.

Дева не принимала
нежности, даже слова.

Долго меня манила,
будто не здесь искала.

Виды не были милы:
холмы, леса и скалы.

 

Я пробудился в поле

один, посередине.
Что ты желала боле,
что не желаешь ныне?

Степью ветер всё шире.
Тайный полнится ужас.
Смирился я с этим в мире,

Другого не удосужась.

 

Сердцу в пустоши мглистой
не обрести участья!
Она отыскала истым
зёрнышко, но не счастья.

 

Что оставалось? Петлёю
вечно кружится свету.

Не пожелала иное -

чёрствую почву планеты.

Чврсто тле

 

Љиљани Нектаријевић

 

Нисам спазио одмах

неземну њену виленост.

Али хтела је одмак

љутит од свега свиленог.

 

Мамила ме је, дуго,

изван утола жуђених

Ко да је тражила друго

место, од овде нуђених.

 

Оставила ме пољем

пустим, а тек ме пренула.

Ал не беше јој боље

ни тамо куд је кренула.

 

Пољем се ветар ширио

јављао ужас, жбирима.

Ја сам се са тим мирио,

она се није мирила.

 

О поља пустопашна,

срце схватити нећу.

Јесте другог пронашла,

али никада срећу.

 

И шта је преостало?

На омчи се вазнети.

Јер јој је било мало

чврстог тла на планети.

Александр Скрябин, поэтический перевод, 2018

Сертификат Поэзия.ру: серия 771 № 133040 от 08.03.2018

0 | 0 | 867 | 18.12.2024. 22:05:48

Произведение оценили (+): []

Произведение оценили (-): []