Анри Русо



Јуче сам у густој кукурузној трави

кобилу хватао, ловио на чеки,

беше као витез, у свитцима неким,

и зрак кроз те свитке урликом се јави.



По плавоме небу двокрилац пролете,

док се са сапима мајах, сав невичан,

и пилот, ко креда блед, ваздух помете,

и гледа у мене, и кроз разглас прича.



А с мора сигнале шаље ми посада,

из дебеле трубе извирује клубе,

уже с копачкама меша пертле грубе,

марш понавља војни оркестар из града.



Скупљао се народ због лепог мотива,

Звижди, пева, пуца около петарда.

Постах ошамућен, постах леопард, а

уместо кобиле би локомотива!



Лице скрив, дотрча машинист, чичица,

потом - ложач, али без свог помоћника,

виде ме, у њему пробуди се сликар

и десна мишица постаде кичица.



Осетих, по кожи мојој што трепери,

прођоше му прсти, лако и пријатно,

под њим изникоше мрље, траке, платно -

трагови незнаних прекоморских звери.



* * *



Пут ће убити тог ко иде,

времена увек једва има.

Од варљивог до суштог, приде,

много је случајног у словима.



Можда, заплашен због кончине

и због уздања у рок тесан

пропуштам подробност и танчине

ко међ прстима песак.



У спомен - јава укрштена

лепљивом траком сан мој збија,

и изгубљена гледа жена,

од речи красноречивија.



Тако, одразив се на друму,

сја различито сва расвета,

ишту сабраћа по разуму

странце с других планета,



ил, плашећи сведоке, болно,

иглом ока, по чудној жељи,

ишту сирочад мрзовољно,

у сваком од нас родитељи.



Опрезно клизне поглед несит,

међ зиђем тесним, у том трену,

а ако се губитак деси,

шта нам предлажу у замену?...



Перевод с сербского Владимира Ягличича

У произведения нет ни одного комментария, вы можете стать первым!