Лобања



Наивна је и груба скоро разумска ревност

природе неживе жива подобија да иште,

ал чак и рударима запрети скамењеност

изворних сировина, отвореним складиштем.



Нити згрејати, нити хладити мртву тварцу,

сред ледних плоха, нагих идола што ту вену,

када на пола пута остуби се у кварцу,

у забораву глувом најобичнији тренут.



Тренуци затечене гримасе препотопне.

Танчине лица, ногу и руку застори, ћутке

покушавају да се залуд обнове, не окопне,

и грлом да осете подземних река врутке.


Нек уз терет кривице троструко јачим мраком

страдања једних спасу друге мука - на крају

у врећи испод угља мртви, и с непомаком,

змија, мајмун и петао остају.



Седим кречњаком неко ове облине слисти

и тек лобање нагост, ралом недодирнута,

бели се - коју годину!, на међи без користи,

и сенка њена пузи ко љуштура, ван пута.



Замени тек залазак поднева суха, врела,

за влажност две зенице, испуњен росом ток -

кроз оштрост слепоока, преко равнине чела,

узлазе из дубина земље - и со и сок.


Перевод на сербский Владимира Ягличича

У произведения нет ни одного комментария, вы можете стать первым!