Зачем надо мной в полуночной дали... (Перевод на сербский: Владимир Јагличић)

* * *
Зашто ли нада мном у даљини ноћној
плове златне лађе, плове, плове моћно?

Не једном се ближих душом пред свитање
њима, ал гаснуше - и згасну питање.

Ни за чим посезах, у неправи час,
ни до чег не стигох што је за све нас.

Ја знам да високо над земљом небелом,
има светло поље застрто пепелом.

Знам, тамо, у ноћној даљи конвој плови,
плове, плове лађе, и златни бродови.

Светло поље - час је сјај, а час поникне.
Нема њега... Нема... Њега нема... Нигде.

И ипак, верујем, то поље стражари.
Угљен у пепелу кад неко ражари.

У поноћној даљи, сред Кумове сламе,
плове златне лађе, без нас плове, саме.


* * *
Зачем надо мной в полуночной дали
Плывут золотые, плывут корабли?

Я к ним приближался душою не раз,
Но гасли они и вопрос этот гас.

И я уходил к ничему и ни с чем,
И мне ни к чему, что назначено всем.

Я знаю, что там, высоко над землёй,
Засыпано светлое поле золой.

Я знаю, что там, в полуночной дали,
Плывут золотые, плывут корабли.

А светлое поле – и свет, и не свет.
Ну нет его… Нет его… Нет его… Нет.

И всё-таки поле, я верю, лежит.
И угли в золе кто-то вновь ворошит.

И Шляхом Чумацким в полночной дали
Плывут золотые, плывут корабли.

Андрей Поляков, 2014

Сертификат Поэзия.ру: серия 1030 № 104034 от 10.03.2014

0 | 0 | 1349 | 18.12.2024. 17:01:07

Произведение оценили (+): []

Произведение оценили (-): []