Радосав Стоянович. И отвёл её в Призрен

(перевод с сербского)

I
И отвёл её в Призрен, на реку.
И спустя столько лет,
говорил ей: “Не бойся, родная,
не крадём мы от Божьих даров,
ибо создал Он всё для людей,
что живут под Его небосводом...”

А она, недоверчивая,
опять твердила: “Боюсь,
ты обвенчан с Левишкой и Самодрежей,
Студеницей, Грачаницей и Любостыней,
придумают страшную месть
обманутые красавицы!”

“Но ты моя весна и моё лето, — говорил ей, —
мой жемчужный день и моя кристальная ночь,
верь мне хотя бы настолько,
чтобы нам причаститься во чистом поле,
увенчав себя дикими розами,
пока мастера возводят “Святых Архангелов”.

Стоит отправиться нам
крутыми стезями
к месту, откуда взойдёт
род наш иерусалимский”.

II

И тогда отвёл её в Призрен…
У торговца отмерил атласа и шёлка,
у портного пошил ей корсетку,
шаль купил и веночек с каймой серебрённой,
жемчуга и дукаты, и перстни, и гривни.
Увенчал её дикими розами, и над Быстрицей
на мосту старокаменном мы обручились…

И вином подкупил игумена
из обители Свято-Архангельской,
чтобы тайно он нас обвенчал.
И святые смотрели с укором…

“А теперь-то, нам некуда деться,
мы, любимая, сделали всё —
наши узы нас держат сильнее,
чем обряд перед иконостасом,
над которым трудился Лонгин…

А теперь-то мы можем и в Хочу —
на поля, в виноградник, возделывать землю,
чтобы лозы вились,
чтобы род продолжался,
чтобы осенью праздновать бербу
нашу первую, праздник вина, —
когда наш Стефан Урош родится…”

III

А она говорит: “Я останусь
у источника, возле реки,
на ступенях Левишкой —
служанкой на постоялом дворе,
первой послушницей у мироточивого,
трудницей перед Богом.

Чтоб работать в ризнице и на хорах,
подносить холопу и барину,
брать под уздцы лошадей у приехавших помолиться,
сыпать рожь в жернова, подвязывать виноградники,
подвизаться на кухне — ставить опару в чанах,
стряпать монахам, схимникам, иереям,
живописцам, паломникам, странствующим в ночи.

Чтоб стирать монастырские облачения,
отбеливать лён на Быстрице,
ткать полотно на хоругви и вышивать,
подавать мастерам кирпичи и раствор,
известь гасить для келий и колокольни,
вставать на заре, чтобы другим напомнить
про долг и про время…

Лучше останусь в Подкалье, чем выше пойду, в Кабашу,
здесь, с овчарами, что пахнут травой и отарой,
здесь моё место,
в первом углу за вратами,
в храме, под Божьим крылом, под Божьим присмотром...”



Radosav Stojanovic

И ОДВЕДОХ ЈЕ У ПРИЗРЕН

I
И одведох је у Призрен, на реку
После толико година
И рекох јој: „Не бој се, љубљена моја,
Ништа ми не крадемо од Божјих дарова
Све је то Створитељ смислио за људе
За оне што ходају под његовим сводом“.
Али она је неповерљива:
„Бојим се“, рекла је опет,
„Био си венчан за Љевишку, Самодрежу,
За Студеницу, Грачаницу и Љубостињу,
Смислиће велику освету
Изневерене лепотице!“
„Али ти си моје пролеће и лето“, кажем јој,
„Мој бисерни дану и ноћи кристална,
Имај у мене бар толико уздања
Док мајстори дижу Свете Архангеле
Да се причестимо у пољу
И закитимо трноружицом
Ваља нама путовати стазама стрменим
Где нас очекује пород јерусалимски“.

II
И одведох је у Призрен код кројача
И узех басму и одмерих свилу
И саших јој јелек, купих јеменије
И венац срмени и ниску дуката
И бисерје, прстење и гривне
И закитих је трноружицом
И заручих над Бистрицом на каменом мосту
И вином поткупих игумана Светих Архангела
Да нас тајно венча
Под погледима згранутих светаца у манастиру
„Сад немамо куд, љубљена моја,
Све смо учинили што живот налаже
Дубљим смо узама везани
Но што чин тај у цркви беше
Под иконостасом мајстора Лонгина.
Сад можемо у Хочу
На њиву и у винограде
Земљу да деламо
Чокоће да нам рађа
Пород да дижемо
За јесен ћемо спремити бербу прву
Кад наш Стефан Урош на свет стане.“

III
А она рече: „Остаћу овде
Крај чесме, поред реке
На каменом ступу Љевишке,
Бићу слушкиња у коначишту овоме
Прва послушница уз мироточивог
Искушеница пред Богом
Радићу у в ђаконикону и певници
Служићу себрима и меропсима
Прихватаћу коње онима што силазе да се помоле
Пртићу жито у млин, водићу послове у винограду
Тежачићу у кухињи: месићу хлеб за аваном
Куваћу монасима, јерејима, црнорисцима
Живописцима, ходочасницима, путницима на путу.
Праћу манастирско рухо
Белићу сукно на Бистрици
Ткаћу свилу за барјаке, вез ћу вести
Приносићу мајсторима циглу и малтер
Гасићу креч за конак, кулу и звоник
Будићу се пре зоре да остале опоменем
На време и дужност.
Остаћу у Поткаљаји, чему ћу горе у Кабашу
Међу црновунцима што баздфе на браветину и тор
Овде је мени место
У првом кутку иза врата
У храму под Божјим скутом и опутом.

Елена Буевич, поэтический перевод, 2014

Сертификат Поэзия.ру: серия 1032 № 107245 от 05.09.2014

0 | 0 | 1325 | 23.04.2024. 15:24:26

Произведение оценили (+): []

Произведение оценили (-): []